Privredna društva ili pojedinci koji su u posedu određenih poverljivih informacija, ove informacije mogu štiti u dva različita, ali u pretežnom obimu prožimajuća pravna režima.
I Zakonski režim zaštite poslovne tajne
Da bi određene informacije i podaci bili zaštićeni na bazi zakonskih propisa, neophodno je da određeni podatak ili informacija potpada pod zakonsku definiciju pojma „poslovne tajne“.
Poslovna tajna podrazumeva informaciju koja ispunjava tri kumulativna uslova: a) da predstavlja tajnu jer ista nije opšte poznata ili lako dostupna licima koja u okviru svojih aktivnosti uobičajeno dolaze u kontakt sa takvom vrstom informacija; b) da zbog svoje tajnosti ima komercijalnu vrednost; c) da su od strane vlasnika poslovne tajne preduzete razumne mere u cilju zaštite tajnosti takve informacije.
Pored navedenog postavlja se i pitanje koja to lica imaju na zakonu zasnovanu obavezu čuvanja poslovne tajne. Bez ikakve dileme to su lica koja imaju posebne dužnosti prema privrednom društvu, kao i lica koja na zakonit način dođu u posed informacija koje predstavljaju poslovnu tajnu.
U slučaju da dođe do nezakonitog odavanja informacija koje predstavljaju poslovnu tajnu zakoniti držalac poslovne tajne ima pravo na podnošenje tužbe sa zahtevom za utvrđivanje povrede integriteta poslovne tajne, kao i zaheva za odeđivanje niza radnji u cilju sprečavanja dalje zloupotrebe informacija sa karakterom poslovne tajne, te otklanjanja posledica nastalih otkrivanjem ovakvih informacija.
II Režim zaštite poverljive informacije na bazi NDA (Ugovora o poverljivosti podataka)
Ugovori o poverljivosti podataka se najčešće zaključuju iz dva razloga, koja veoma često idu i paralelno.
Prvi razlog zaključivanja ovih ugovora, podrazumeva preduzimanje mera u cilju ispunjenja obavza držaoca poverljive informacija koje predstavljaju poslovnu tajnu, u cilju preduzimanja racionalnih mera radi zaštite tajnosti infomrmacija, u kom smislu se konkretizuju lica koja su imaoci obaveze zaštite poslovne tajne, čime se olakšava dokazivanje postojanja i sadržine njihove obaveze zaštite poslovne tajne.
Drugi razlog podrazumeva situacije u kojima se otkrivaju bitne informacije koje po slovu zakona ne mogu biti smatrane poslovnom tajnom, ali koje za njihovog držaoca imaju određenu vrednost, ili u pogledu kojih informacija se javlja sumnja da li mogu biti okarakterisane kao poslovna tajna, a sledstveno tome i zaštićene zakonskim režimom zaštite. U takvim slučajevima ugovorom o poverljivosti se definišu konkretne informacije čije objavljivanje nije dozvoljeno, uz definisanje kaznenih odredaba za slučaj kršenja takve zabrane. Mehanizmi zaštite od kršenja obaveze zaštite poveljivih informacija iz NDA ugovora najčešće se ogledaju u propisivanju obaveze naknade materijalne ili nematerijalne štete zbog objavljivanja poverljive informacije ili predviđanju obaveze plaćanja ugovorne kazne.
Na kraju, ono što je ključna stvar prilikom zaključivanja Ugovora o poverljivosti jeste precizno i tačno definisanje informacija koje se ugovorom štite. Sa jedne strane, ni jedna informacija koja nije na adekvatan i dovoljno precizan način opisana u ugovoru u slučaju sudskog spora neće dobiti sudsku zaštitu. Dok sa druge strane, ni previše opširno postavljen krug informacija koje se ugovorom štite neće takođe dobiti sudsku zaštitu, jer jednostavno neke informacije koje spadaju u domen redovnog poslovanja i opštih informacija ne mogu biti okarakerisane kao poverljive.
