U privredi Republike Srbije u veoma značajnom procentu zastpuljena su privredna društva osnovana u formi društva sa ograničenom odgovornošću, u kojima primarna generacija osnivača (otac ili majka samostalno ili otac i majka zajednički) rukovodi poslom, sa namerom da nakon njihovog penzionisanja ili smrti njihovi naslednici preuzmu firmu i nastave sa jednako uspešnim poslovanjem.

Međutim osnivači, iako veoma uspešni poslovni ljudi, često ne mogu predvideti sve posledice njihovog biološkog ili voljnog nestanka iz posla. Za vreme njihovog prisustva, posao i odnosi u porodici, podržani njihovim autoritetom dobro funkcionišu, Međutim, stvari se često drastično menjaju nakon silaska sa scene osnivača kompanije. Razlog za ovako nešto leži u činjenici da autoritet osnivača ima dovoljno jaku snagu da stane na put razlikama u radnim navikama naslednika, vizijama u pogledu budućnosti kompanije naslednika, kao i viđenjima u pogledu donošenja svakodnevnih poslovnih odluka naslednika,

Bez vrhovnog autoriteta, koji bi rešio ovakve potpuno normalne sukobe u stavovima naslednika, vrlo lako može doći do blokade rada i odlučivanja privrednog društva, podele privrednog društva ili čak i propasti biznisa.

Dobro rešenje ovog problema, svakako jeste pažljiv i na vreme planiran prenos upravljanja društvom sa generacije na generaciju. U okviru Kodeksa korporativnog upravljanja sastavljenog od strane Privredne komore Republike Srbije mogu se naći najvažniji principi kvalitetnog prenosa upravljanjem društva sa generacije na generaciju, dok ćemo se u ovom tekstu osvrnuti na samo neke, po našem mišljenju najbitnije, od njih.

Prvi princip, generacija osnivača mora da ima plan nasleđivanja upravljanja, u okviru koga posebno treba uredit plan preuzimanja upravljanja u vanrednim situacijama. U okviru ovog plana potrebno je odlučiti da li je za društvo najbolje da se upravljanje prepusti nezavisnim profesionalcima ili je pak najbolje da sa upravljanjem nastavi član ili članovi porodice – u pogledu koje odluke je opet potrebno definisati kriterijume na osnovu kojih će se izvršiti izbor među konkuretskim članovima porodice. Takođe, od posebnog značaja jeste da menadzerski ugovor izabranog člana porodice, koji preuzima upravljanje, bude u svemu u skladu sa tržišnim uslovima, kako se na ovaj način ne bi po osnovu pripadnosti porodici pogodovalo izabranom članu porodice. Naravno, bez obzira na navedeno član porodice koji upravlja društvom, kao i ostali članovi porodice mogu na ravnopravnoj osnovi ostvarivati svoja vlasnička prava po osnovu prava svojine na udelima u društvu.

Drugi princip, prenos znanja i odgovornosti je proces koji dugo traje i koji treba pažljivo planirati, u vezi sa čim osnivači treba na vreme da donesu odluke i postave formalne pretpostavke u cilju pripremanja naslednika za preuzimanje dodeljenih im uloga.

Treći princip, potrebno je usvojiti politiku zapošljavanja članova porodice, u okviru koje politike treba urediti na kojim poslovima u društvu i pod kojim uslovima članovi porodice mogu biti zaposleni, te urediti politiku i kriterijume nagrađivanja članova porodice (a posebno onih koji su aktivno uključeni u rad kompanije, u odnosu na one koji ne učestvuju aktivno u radu kompanije).

Četvrti princip, potrebno je ustanoviti porodičnu skupštinu, kao mesto gde se na formalan način mogu donositi odluke koje se istovremeno tiču i porodice i biznisa. U prvoj generaciji, to mogu biti i neformalni sastanci članova porodice, ali u svakom sledećem koraku skupština kao formalna kategorija ima mnogo veći autoritet. U vezi sa skupštinom, najvažnije je definisati koje odluke spadaju u nadležnost ove skupštine i na koji način se iste ispunjavaju i izvršavaju. Sva ova pravila mogu biti i neformalnog karaktera, ali definitivno njihova formalizacija u okviru akta pod nazivom „Porodični protokol“ donosi određeni stepen sigurnosti da se ovakva pravila imaju i poštovati. Porodičnim protokolom se mogu predvideti i posledice za nepoštovanje utvrđenih pravila i procedura čime se obezbeđuje i pravna sankcija kao sredstvo prinude koje svakoj normi (pa i onoj donetoj od strane članova porodice) daje preko potrebni autoritet.